B92 i davno beše 5. oktobar (sećam se sad’)

↓ skip to article

Prethodna dva dana pratio sam malo reakcije povodom napada huligana na “Povorku različitosti” u Novom Sadu. Ono što je navodno iniciralo ovaj napad bilo je promovisanje prava homoseksualaca “na mala vrata”, odnosno pokušaj da se pod maskom poštovanja različitosti promovišu i neke stvari koje u Srbiji ranije nisu bile baš najbolje prihvaćene. Jedan od sajtova koji je ovo ispratio bio i sajt medijske kuće B92.

Posebno interesantni su mi bili komentari uz ovu temu, a kod kojih je preovladavalo uglavnom jednobrazno mišljenje. Većina onih koji su ostavili komentar je osudila ovaj napad, što i sam podržavam, ali se u isto vreme povela rasprava (bez suprotne strane) o tome da li homoseksualcima treba dozvoliti da javno promovišu svoja shvatanja. Gotovo svi komentari su imali identičnu poruku - jadni homoseksualci ne mogu da se u potpunosti iskažu u Srbiji punoj sirovih ljudi koja nikada neće ući u EU. Na ovo sam se jako iznervirao i rešio da i ja izrazim svoje potpuno suprotno mišljenje.

Pročitao sam pravila koja je urednik sajta propisao, a u kojima se zabranjuje bilo kakvo vređanje, omalovažavanje,… i napisao sledeći komentar koji po meni u potpunosti zadovoljava postavljena pravila, nikoga ne omalovažava, a izražava moje lično mišljenje o toj temi:

“Po meni treba razdvojiti dve stvari. Za svaku osudu je napad na bilo koga posebno što mi se čini da ta manifestacija nije imala gay pozadinu. Sa druge strane svaki vid promovisanja homoseksualizma treba strogo zabraniti pošto ne vidim kakvo dobro to može doneti društvu, odnosno može dovesti samo do propasti istog. Treba negovati istinske vrednosti ljudskog društva (porodica, kultura…) na kojima se ono zasnivalo hiljadama godina, a sve ono što nije normalno sklanjati što dalje od očiju mladih generacija kako im to ne bi postalo model ponašanja.”

Komentar nije prošao cenzuru urednika sajta i nakada nije objavljen. Shvatio sam zašto su komentari bili toliko jednobrazni - pravo različitosti (drugačijeg mišljenja) kod njih ne postoji.

Zajedno sa tim istim B92 sam se do “5. oktobra” borio za to da svako ima pravo da izrazi svoje mišljenje, za poštovanje “različitosti” na koje se oni toliko pozivaju.

Iz svega ovoga izvodim nekoliko zaključaka od kojih su jedan ili više sigurno tačni: